Mlada djevojka Ana Bolobicchio iz Pule oboljela je od korona virusa. Nakon deset dana velike borbe , ljekari su je odveli u respiratorni centar , a ona je svoje iskustvo podijelila i na društvenim mrežama.

 

“Koliko sve drugo postane nevažno preko noći…Čitaš o tim neprestano povećavajućim brojkama, čini ti se kao da nikada neće stati, čitaš o tome kako mladi nisu toliko ugroženi, kako covid ne napada toliko mlade, zdrave, jake i vesele ljude. Čitaš svjedočanstva o mladima koji su je preboljeli kao malo teži grip, ili još i lakše…A onda… A onda dođe vrijeme na tebe. Usprkos svim brojkama, vjerojatnostima, mogućnostima.”

 

Ana koronu opisuje kao da u početku sve počinje kao malo jači grip ili kao upala sinusa uz nekih deset dana visoke temperature. Kako kaže, taman kada je pomislila da je to-to, da stvari idu na bolje, tek onda je shvatila da je bolest sa kojom se ona bori mnogo ozbiljnija: ”Pa te premjeste u bolnicu gdje više ne znaš koja je tvoja soba, koji je tvoj krevet, zbog tog rapidnog pogoršanja i svakih par minuta “Nije dobro, moramo ipak nešto drugo…” I tako si prepušten tom timu ljudi, presvlače te, okreću, traže nepostojeće vene satima po rukama, prepušten si sam sebi i toj bolesti koju više neću tako ni nazvati. Dobila je kod mene neko strahopoštovanje, neku užasnu jačinu i gorčinu i ne mogu je više nazivati “samo bolešću”. A mlada sam. A zdrava sam. A ovo je definitivno najgori period u mom životu.”

A onda je Ana opisala i najgore dane u svome životu: ” Kada usred noći dođu po vas, pa vam kažu “Nije dobro. Skinite sve sa sebe, vodimo vas u respiratorni centar (isti onaj o kom sam samo slušala na vijestima) i krećemo. Telefon ostavite ovdje, nazovite na sekundu koga morate i idemo.” Ta jedna sekunda da pozoveš one koje voliš. Ta jedna sekunda u kojoj moraš izabrati koji broj ćeš okrenuti… Ta jedna sekunda nakon koje znaš da te čeka nešto najgore na svetu… Suze su potekle same od sebe jer je ta sekunda bila apsolutno preteška. Nazoveš i kažeš “Volim te…” pa čuješ suze i s druge strane slušalice. Šta drugo. Šta drugo reći. Ostavljaš sve iza sebe i ideš u nepoznato. Sve te boli, svaki uzdisaj je najveća muka na svetu, srce lupa milion puta u sekundi, nikad takav strah nije osjetilo, a i dalje jedino razmišlja o tome “Nazovite koga imate i krećemo.”

Ostatk teksta pročitajte : OVDE